„Povorka ponosa“ nema nikakav politički legitimitet. Štaviše, ona bezobrazno krši prava populacije koja zastupa tradiciionalne vrednosti, jer ih primorava da čak imaju finansijskog udela u njoj (posredno finansirajući državne činovnike koji će se tamo pojaviti, policiju koja će to obezbeđivati).

Iz bezbednosnih razloga paradu ponosa treba zabraniti, jer još nije sazrelo vreme za ovakvu vrstu manifestacije. Ako vlast misli da je prekasno za zabranu, onda ima još jedno elegantno rešenje da ublaži revolt protivnika parade. Nju treba izmestiti iz centra grada.

Mnogi ne žele da budu proglašeni kao nazadni i primitivni, pa se prisiljavaju da podrže nešto što u sebi preziru. Pod pritiskom EU i oni političari kojima se privatno sve ovo gadi moraju da zapuše nos i da „odrade paradu“ da bi im se na nekom spisku u Briselu i Vašingtonu ubeležio jedan plus. 

Socijalnost demokratije i demokratičnost socijalnosti ne mogu izazivati strah kod kupaca nekadašnjih društvenih preduzeća. Ne kruži ovom zemljom bauk etatizma, već bauk tvrdokornog podržavanja neoliberalnog ekonomskog koncepta koji je i stvorio ekonomsku krizu.

Shvatiće mađarski političari iz Vojvodine koliko su grešaka počinili srljajući u borbu za „Korhecov statut“ i koliko su vremena propustili boreći se za interese svojih neiskrenih saveznika, okupljenih oko novosadskih autonomaških birokrata. 

Predlog Svetske banke o razionalizaciji osnovnih škola svodi se na pogled na obrazovanje u Srbiji iz vašingtonskih daljina, bez poznavanja činjenica i lokalnih uslova i bez odgovornosti.

Socijalna situacija u Srbiji je dramatična jer se  dešava da ljudi sve češće govore da gladuju. Vlada se pri tome bavi donošenjem kriterijuma za organizovanje radničkih protesta kako oni ne bi narušavali donete mere kojima kupuje socijalni mir.

Makedonski ministar je otišao iako brod koji je potonuo nije bio u državnom vlasništvu. Srpski ministar nije otišao, iako je fabrika u kojoj se eksplozija desila u potpunosti državna svojina. Štaviše, ni jedno javno glasilo u Srbiji nije mu do sada ni tražilo ostavku. 

Drugi, veći značaj, Povorka ponosa može da ima ako se drži onoga što je u početku bila – borba protiv onih kojima su homoseksualci služili kao žrtveni jarci, kao likovi koji su bili okrivljavani da bi se skrenula pažnja sa stvarnih problema koje društvo ima.

Svekoliko odustajanje u strategijama, razvojnim projektima, besomučno zaduživanje budućnosti i stavljanje dužničke omče Srbiji oko vrata svedoči o moralu sadašnje vlasti. Zato su izbori rešenje.